TRGOVINSKO-INDUSTRIJSKA I ZANATSKA KOMORA U NOVOM SADU (1919-1995)

Najstarija komora koja je delovala na teritoriji današnje Vojvodine bila je Komora za trgovinu, industriju i zanatstvo u Temišvaru, osnovana 26. marta 1850. Obuhvatala je pored Banata i Bac-bodrošku Županiju, sa gradovima Novim Sadom, Somborom i Suboticom. U upravu Temišvarske komore iz Subotice birana su tri predstavnika iz industrije i pet predstavnika iz trgovine. Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat od 1849. do 1860. predstavljali su posebnu politicko-teritorijalnu jedinicu u okviru Habsburške monarhije za koju je carskim dekretom bilo predvideno osnivanje posebne komore, takode sa sedištem u Temišvaru.

Tokom decembra 1918, neposredno po osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u Novom Sadu ucestala su okupljanja vojvodanskih privrednika, na kojima su pored razmatranja opštih politickih i privrednih prilika, razmatrane i mogucnosti njihovog povezivanja i organizovanog delovanja. U takvim okolnostima nastala je ideja o neophodnosti osnivanja komore za podrucje Bac-bodroške županije, sa sedištem u Novom Sadu. Medu zagovornicima osnivanja komore, što je podrazumevalo kidanje svih formalnopravnih veza sa Komorom u Segedinu, isticao se Kosta P. Mirosavljevic (1869-1948), Kosta P. Mirosavljevicnjen potonji dugogodišnji predsednik, inace poznati novosadski trgovac i javni delatnik pre prvog svetskog rata i izmedu dva svetska rata u Novom Sadu i Vojvodini. Iz za sada nedovoljno poznatih razloga, vlasnici vecih proizvodnih kapaciteta, odnosno fabrikanti ili industrijalci, nisu hteli da budu u jedinstvenoj komori sa trgovcima i zanatlijama, te su ubrzo osnovali svoju strukovnu organizaciju – Udruženje industrijalaca, koje je postojalo i samostalno delovalo do 1926. Tako je 1. februara 1919. u svecanoj sali Matice srpske u Novom Sadu na sednici izabranih predstavnika trgovaca i zanatlija Bac-bodroške županije bila konstituisana privremena Uprava Trgovacko-zanatske komore u Novom Sadu. Na sednici izabranih predstavnika trgovaca i zanatlija Bac-bodroške županije bila je konstituisana privremena Uprava Trgovacko-zanatske komore u Novom Sadu u sledecem sastavu: predsednik Ljuba Stefanovic, trgovac; prvi potpredsednik Kosta P. Mirosavljevic, trgovac i drugi potpredsednik Sima Mašic, krojac. Sem njih, konstitutivnoj sednici Komore prisustvovali su: Jovan Totovic, trgovacki agent; Dušan Monaševic, trgovac; Veselin Kolarski, trgovac; Nikola Ivkovic, trgovac; Gustav Tolvet; Đorde Moljac, gvoždar; Jovan Pervez; Vlada Nedeljkovic, limar; Jovan Sivacki, Curcija; Nikola Velickovic, obucar i Milan Lucic, knjigovezac. Znaci, sedmorica trgovaca i pet zanatlija, s tim što je staleška pripadnost dvaju ucesnika nepoznata.

U pregledu razvitka i delatnosti Trgovacko-industrijske i zanatske komore u Novom Sadu isticu se dva perioda; prvi period je trajao od njenog osnivanja, tj. od 1919. do 1945, a drugi od 1945. do 1995.Odobrenje statuta Trgovacko-zanatskoj komori

I

Na konstitutivnoj skupštini Komore prihvacen je Statut, kojim su odredeni njeni zadaci i regulisana delatnost, pocevši od nacina održavanja sednica, do unutrašnje organizacije i odnosa. Statutom je predvideno da radom Komore rukovode predsednik sa potpredsednicima i predsednicima Izvoznickog, Uvoznickog i Finansijskog odseka. Sekretara Komore postavljao je nadležni ministar. Sasvim je razumljivo da je položaj sekretara Komore bio veoma znacajan, jer je prakticno svakodnevno rešavao najraznovrsnije probleme sa kojima se Komora susretala, a njih je bilo na pretek, od privrednih pa do politickih. Sekretar je bio neposredni starešina osoblja zaposlenog u Komori. Nesumnjivo je da Komori služi na cast da je njen sekretar, iako krace vreme polovinom dvadesetih godina, bio Mijo Mirkovic, poznati ekonomista i još poznatiji ekonomski istoriograf, naucni stvaralac veoma obimnog i vrednog opusa u kome se posebno istice Ekonomska historia Jugoslavije (Informator, Zagreb 1968).

Cinjenica da je Novosadska Komora vec u osnivanju imala odseke za izvoz i uvoz bila je posledica preovladujuceg uticaja trgovackog staleža u organizovanju privrednih subjekata u Vojvodini posle prvog svetskog rata. Ipak, takvo stanje nije potrajalo dugo, jer je 1926. Udruženje industrijalaca pristupilo Komori, pa je od tog doba njen zvanican naziv bio Trgovacko-industrijska i zanatska komora u Novom Sadu.

Neposredno posle održane konstitutivne skupštine Komore, a na osnovu podnetog Statuta, Mita Klicin, poverenik za privredu Narodne uprave Banata, Backe i Baranje odobrio je osnivanje i delatnost Komore na teritoriji Backe i Baranje do demarkacione linije koju odredi Antantina istocna vojska. Komora je zatim vec 6. februara 1919. jednim zvanicnim cirkularom obavestila komore u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, pa u Temišvaru i Pecuju o svom osnivanju, „… imajuci za delokrug rada celu Backu koja je … pre pripadala pod Segedinsku komoru, a koja je pak sada povlacenjem demarkacione linije otcepljena od Backe“. Cirkular se završava istaknutom željom „… na jedan solidaran rad na opšte dobro naše trgovine, zanatstva i industrije u velikoj nam i slobodnoj državi …“.

Od osnivanja (1. februara 1919) pa do pocetka marta 1919. Komora je održala više sastanaka, medu kojima je bio najznacajniji 9. marta 1919, jer su na njemu odredeni clanovi triju odseka, i to:Djordje Moljac, trgovac u Novom Sadu

* Izvoznicki odsek – Ljuba Stefanovic, predsednik iz Novog Sada; clanovi: Giga Latinic iz Novog Sada, Dušan Monaševic iz Novog Sada, Žarko Đordevic iz Starog Beceja i Đorde Pencic iz Subotice;
* Uvoznicki odsek – Kosta P. Mirosavljevic, predsednik, trgovac iz Novog Sada; clanovi: Vlada Nedeljkovic iz Novog Sada, Veselin Kolarski iz Novog Sada, Milivoj Karakaševic iz Subotice i Kosta Panic iz Subotice;
* Finansijski odsek – Sima Mašic, predsednik, iz Novog Sada; clanovi: Đoka Moljac iz Novog Sada, Gavra Malencic iz Novog Sada, Dušan Tometin iz Subotice i Vidakovic iz Subotice.

Organizaciona izgradnja Komore okoncana je avgusta 1919. izborom Koste P. Mirosavljevica za predsednika i Nikole Ivkovica za prvog potpredsednika. Na sednici je takode birano pet novih clanova Komore: Vlada Lj. Stefanovic, trgovac, dr Ivan Kobal, direktor Srpske zadružne banke, Paja St. Jakovljevic, trgovac, Gavra Malencic, svecar-voskar i Lazar Vasic, obucar. Simptomaticno je da je na ovoj sednici izborom jednog bankara za clana Komore, prvi put uspostavljena bliža saradnja izmedu bankarstva i Komore, koja ce, iako nejednakog intenziteta, u razdoblju izmedu dva svetska rata biti dosta postojana i na obostranu korist.

Zbog nedostatka relevantnih podataka, teško je reci nešto odredenije o jacini uticaja Komore na privredna kretanja na njenoj teritoriji tokom dvadesetih godina. Može se ipak sasvim pouzdano pretpostaviti da nije bio nezanemarljiv. Na takvu pretpostavku, po svemu sudeci sasvim realnu, upucuje nas pojava da je Kosta P. Mirosavljevic, predsednik Komore, 29. aprila 1920, jedini privrednik iz Vojvodine, Uredbom o ustanovljenju i uredenju Privrednog saveta bio postavljen za clana Privrednog saveta pri Ministarstvu trgovine i industrije, sa zadatkom da na zahtev ministra „daje mišljenje i cini predloge po svim pitanjima koja se odnose na trgovinu, industriju i zanatstvo, kao i profesionalu nastavu“.

Medutim, do danas je ostalo malo poznato da je krajem 1919, a povodom evakuacije srpske vojske iz Temišvara, kao i „državnih nadleštava iz Temišvara u Veliki Beckerek“, Ministarstvo trgovine i industrije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca naredilo da se podrucje Banata „prikljuci novopostavljenoj Komori u Novom Sadu“. Ali, to je izazvalo nezadovoljstvo banatskih privrednika, koji su 8. januara 1920. u Velikom Beckereku održali zbor pod predsedništvom Emila Gavrila i zakljucili da se odmah pristupi konstituisanju Privremene komore „da bi se organizacija Banatske komore mogla podneti Ministarstvu trgovine i industrije na potvrdu“. Istovremeno je na zboru istaknuto da trgovacko-zanatski interesi „u Banatu nisu istovetni sa onima u Backoj i Baranji“, pa je logicno „da se ustanovi trgovacka i zanatska komora za Banat, sa sedištem u Velikom Beckekreku u vidu produženja Temišvarske komore“.

Na osnovu zakljucka i zahteva navedenog zbora privrednika Banata, 20. februara 1920. ministar trgovine i industrije Albert Kramer doneo je rešenje „da se za celo podrucje Banata sa sedištem u Velikom Beckereku osnuje privremena trgovacko-obrtnicka komora za Banat, koja ce na oznacenom joj podrucju preuzeti sve komorske agende ranije Komore u Temišvaru i kojoj ce se u tu svrhu staviti na raspolaganje i upotrebu komorska arhiva i ostale stvari što su iz Temišvara prenesene u Veliki Beckerek“.

Banat je ostao izvan nadležnosti Komore u Novom Sadu u celom razdoblju izmedu dva svetska rata.

Na osnovu izmene Statuta i donošenja više pravilnika, 1927. Komora u Novom Sadu bila je reorganizovana. Osim uprave, tri sekcije (industrijske, trgovacke i zanatske), finansijskog odseka, disciplinskog suda, odbora penzionog fonda i odbora za „slavnicki fond“, obrazovani su finansijsko-poreski, saobracajni i carinski odbori. Sa ovakvom unutrašnjom organizacijom Komora je docekala veoma znacajne dogadaje i promene, izazvane uspostavljanjem šestojanuarske diktature 1929, s jedne strane, i izbijanjem velike svetske ekonomske krize, s druge strane, koja nije mogla da mimoide ni Jugoslaviju.

Zakonom od 3. oktobra 1929. omogu}ena je intervencija države u privredi, i to preko Ministarstva trgovine i industrije. Zato su u nadležnosti tog Ministarstva od 1930. bili: Uprava za zaštitu industrijske svojine u Beogradu, Državni zavod za unapredenje industrije i zanatstva u Beogradu, Državni zavod za unapredenje industrije i zanatstva u Beogradu, Ured za pospešivanje obrta u Ljubljani, 14 trgovackih, industrijskih i zanatskih komora (ukljucujuci i komore u Novom Sadu i Velikom Beckereku), dva komorska ureda, 18 kontrola mera (medu njima i kontrole mera u Novom Sadu, Subotici, Velikom Beckereku i Vršcu), 18 povlašcenih trgovackih agencija u inostranstvu, 25 viših dvorazrednih i 61 trgovacka škola, 10 srednjih tehnickih i umetnicko-zanatskih škola, 34 strucne zanatske škole, 169 ženskih strucnih {kola, 346 vecernjih zanatskih škola za šegrte i zanatske pomocnike.

Zakonom o radnjama (5. novembra 1931) i Uredbom o trgovinskim, industrijskim i zanatskim komorama (5. avgusta 1931), odredena je teritorijalna nadležnost Trgovinske, industrijske i zanatske komore u Novom Sadu nad svim gradovima u Dunavskoj banovini izmedu Dunava i Tise, a na desnoj obali Dunava nad Sremskim Karlovcima i srezovima Ilok, Irig i Stara Pazova. Istom Uredbom baranjski srezovi dospeli su pod nadležnost Komore u Osijeku, a iz nadležnosti Komore u Velikom Beckereku izdvojeno je Pancevo (grad i srez) i prikljuceno Komori u Beogradu.Vlada Velike Britanije i Severne Irske obavestava komoru o sajmu u Birmingemu

Navedenim normativnim aktima istice se da je Komora javnopravna ustanova, koja se u svojim natpisima, aktima i pecatima služi državnim grbom Kraljevine Jugoslavije. Komora je svojom delatnošcu obuhvatala celokupnu industriju, trgovinu i zanatstvo, s tim što je trgovina istovremeno obuhvatala novcarstvo, ugostiteljstvo, recno brodarstvo i saobracajnu delatnost, a industrija je proširena na metalurgiju, brodogradnju i rudarstvo. U takvim okolnostima Trgovacko-industrijska i zanatska komora u Novom Sadu donela je novi statut, koji je 24. januara 1932. odobren rešenjem ministra trgovine i industrije, a 27. novembra 1932. usvojen na njenoj plenarnoj sednici. Odredbe ovog statuta ostale su neizmenjene do propasti Kraljevine Jugoslavije 1941. i uspostavljanja madarske okupacione vlasti na vecem delu komorine teritorijalne nadležnosti.

Prema odredbama novog statuta, na celu Komore bilo je Predsedništvo kao izvršni organ, koje su sacinjavali: predsednik, predsednici Trgovinskog, Industrijskog, Zanatskog, Novcarskog i Ugostiteljskog odseka, kao i zamenik predsednika Trgovinskog odseka. Komora je imala sledece organe: Komorsko vece, Predsedništvo, odseke, stalne i specijalne odbore, Komorski ured sa glavnim sekretarom, komorska zastupstva i Hemijsku laboratoriju. Pored ranijih odseka (Industrijski, Trgovacki i Zanatski) formirano je još nekoliko novih (novcarski, ugostiteljski, saobracajni i poljoprivredni) i socijalno-politicki odbor. U ovim odsecima bilo je zastupljeno preko 32.000 privrednika sa teritorije Komore, i to: 18.821 zanatlija, 10.162 trgovca, 2.880 ugostitelja, 402 industrijalca, kao i 118 novcara. Odseci su potpuno autonomno raspravljali i odlucivali o svim svojim strucnim pitanjima na plenarnim sednicama. Na podrucju Komore bilo je ukupno 112 prinudnih udruženja: 72 udruženja zanatlija, 24 udruženja trgovaca, 1 udruženje industrijalaca, 1 udruženje mlinske industrije, 1 udruženje autobuskih preduzeca, 1 udruženje štampara i 1 udruženje banaka.

Komora je imala tri vrste clanova: redovne, dopisne i pocasne. Redovni clanovi su bili pravovaljano izabrani komorski vecnici, koji imaju svoje zamenike. Za redovne clanove, odnosno komorske vecnike mogla su biti birana lica muškog pola, državljani Kraljevine Jugoslavije, koji samostalno obavljaju delatnost u trgovini, industriji i zanatstvu najmanje tri godine i koji su stalno nastanjeni u izbornom okrugu u kome su birani. Dopisne clanove Komore birali su redovni clanovi na svojim sednicama i sa mandatom koje je imalo komorsko vece. Pocasni clanovi birani su iz redova bivših zaslužnih komorskih vecnika na predlog 20 vecnika.

Redovne sednice komorskog veca održavane su tri puta godišnje, a vanredne su sazivane na zahtev ministra trgovine i industrije, odnosno bana Dunavske banovine, a po odluci Predsedništva Komore. Predsednik Komore mogao je na sednicu da pozove i pojedine eksperte za odredene privredne probleme. Plenarne sednice Komorskog veca bile su redovne i vanredne. Na njima su obavljani sledeci poslovi: biranje predsednika i potpredsednika Komore, biranje stalnih odbora, utvrdivanje i odobravanje budžeta, godišnjih racuna i raznih komorskih izdataka, davanje mišljenja nadležnom ministru o zakonskom regulisanju pojedinih privrednih problema, biranje glavnog sekretara Komore, izmene i dopune komorskih pravila i rešavanje problema u vezi sa Komorinom nepokretnom imovinom.

Clanom 2. Statuta Komore odre|eni su njeni zadaci: vodenje spiska firmi, registar, evidencija izabranih sudija, otvaranje-zatvaranje i nazivi radnji, regulisanje odnosa izmedu pomocnika i šegrta i vlasnika, odobravanje pravila udruženja, izdavanje uverenja o poreklu robe, uvozu, zapošljavanju stranih radnika, bonitetu i materijalno-finansijskom stanju firmi sa podrucja Komore, izdavanje legitimacija trgovackim putnicima i dr.

Komorina prakticna delatnost podrazumevala je dalje razvijanje komorskog sistema i njegovo prilagodavanje uslovima sve ucestalije intervencije države u privredi, zatim forsiranje i razgranjavanje organizacija, udruženja, najznacajnijih privrednih subjekata (industrijalaca, trgovaca, zanatlija, bankara, ugostitelja, mlinara, štampara, ciglara itd.) ciju je delatnost Komora nadzirala, takode pomaganje i podsticanje svakog strucnog rada, strucnog školstva i usavršavanja, ogranicavanje nelojalne konkurencije i nadrizanatstva, vodenje brige o zaštiti domacih proizvodaca i omogucavanje izvoza domace robe (posebno poljoprivrednih proizvoda), uspostavljanje što postojanijih veza sa istorodnim komorama u Kraljevini Jugoslaviji, Centralom industrijskih korporacija u Beogradu, Medunarodnom trgovackom komorom, mešovitim komorama u inostransntvu, konzularno-diplomatskim predstavništvima, povlašcenim trgovackim agencijama, nadležnim Ministarstvom trgovina i industrije, Banskom upravom Dunavske banovine (odeljenjem za trgovinu, obrt i industriju), kojima se obavezno podnosio izveštaj o radu i dostavljale publikacije o komorskoj delatnosti, u~estvovanje u radu kongresa i konferencija komora u Jugoslaviji (tako je 26. i 27. maja 1929. u Novom Sadu Komora organizovala veoma uspelu konferenciju o izvoznoj politici, carinskim i saobracajnim pitanjima u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a 14. i 15. juna 1931. godine Komora u Velikom Beckereku je organizovala takode uspešnu opštu jugoslovensku konferenciju komora u hidrotehnickoj službi).

Novosadska komora je posvecivala posebnu pažnju problemima mlinske i prehrambene industrije, izvoznoj trgovini, unapredenju recnog i kopnenog sadržaja, PTT službi i zakonskoj regulativi zanatstva, što je sasvim razumljivo ako se imaju u vidu proizvodna struktura i osobenosti industrijske i zanatske proizvodnje na teritoriji njene nadležnosti. Ona je u tom smislu organizovala raznovrsne tematske ankete povodom donošenja nekih zakonskih mera, u vezi s tim konsultovala se s drugim komorama u Jugoslaviji i nadležnim ministarstvima (Ministarstvom trgovine i industrije i Ministarstvom pravde).Poslanstvo Republike Francuske zahvaljuje na primljenom izvestaju o radu

Komora je pravovremeno uocila probleme od kojih je zavisio opšti napredak privrede i društva u celini, kao što su uvodenje tehnickih inovacija u proizvodni proces i povezivanje nauke sa proizvodnjom, zatim strucno usavršavanje proizvodaca radi povecanja produktivnosti rada. Komora je još 1927. osnovala Hemijsku laboratoriju u Horgošu za analizu kvaliteta aleve paprike, a 1934. Zavod za unapredenje zanatstva, trgovine i industrije, Srednje-tehnicku školu u Novom Sadu, Majstorsko-delovodsku školu i Dom „Privrednika“ u Novom Sadu.

Posle komorskih izbora 15. marta 1936. konstituisano je komorsko ve}e i izabrani clanovi svih pet komorskih odseka. Predsedništvo Komore sacinjavali su: Kosta P. Mirosavljevic, predsednik, Ilija Milovancev i Dragic Mijatovic, potpredsednici, Sava Petrovic, predsednik Novcarskog odseka, Aleksandar Markovic, predsednik Ugostiteljskog odseka, Nikola Radojevic, clan Predsedništva, Slavko Stanic, glavni sekretar, dr Slavko Petrovic, Vaso Vuckovic i Todor Avramovic, referenti, i Aleksandar Tabakovic, honorarni savetnik.

Pocetkom tridesetih godina Komora je vlastitim sredstvima, ciju je osnovu sacinjavao komorski prirez, izgradila svoj Dom „koji služi za ukras Novog Sada i kao znak solidarnosti i zajednickog rada sviju privrednika ovog komorskog podrucja“.

Komora je izdavala strucne publikacije: Privreda Vojvodine u 1926. (Novi Sad, 1927), Privreda Vojvodine u 1929. (Novi Sad, 1930) i Naša spoljna trgovina (Novi Sad, 1929).Podrucje Trgovinsko-industrijske i zanatske komore u Novom Sadu (1932-1939) Od 15. aprila 1936. izlazio je Komorin Slu`beni glasnik kojim je javnost obaveštavana na najneposredniji nacin o celokupnoj njenoj delatnosti. Poslednje komorsko rukovodstvo u periodu izmedu dva svetska rata sacinjavali su: predsednik Jovan Culum, trgovac; potpredsednik Julije Krajacevic, trgovac; Ilija Milovancev, industrijalac i Gustav Fister, zanatlija: glavni sekretar dr Slavko Stanic i pomocni sekretari dr Slavko Petrovic, Vaso Vuckovic i ing. Teodor Avramovic. Posle propasti Kraljevine Jugoslavije u aprilskom radu 1941. i uspostavljanja madarske okupacione vlasti u Backoj i vlasti NDH u delu Srema pod nadležnošcu Komore u Novom Sadu, njena delatnost je prakticno obustavljena.

Krajem avgusta 1941. naredbom Ministarstva unutrašnjih poslova Ma|arske popisana je imovina svih ukinutih i likvidiranih društvenih ustanova, organizacija i politickih partija na okupacionoj teritoriji, a 27. septembra 1941. godine postavljeni su privredni komesari pri novcarskim, trgovackim, saobracajnim i privrednim preduzecima, pretežno u vlasništvu Srba i Jevreja. Tako je upotpunjen sistem privrednih komora uveden još za vreme vojne uprave (od 20. aprila 1941. do 16. avgusta 1941). Posle aneksije okupirane jugoslovenske teritorije (16. decembra 1941), ma|arsko javno pravo stupilo je na snagu na okupiranim jugoslovenskim teritorijama, a to znaci i u Backoj, 8. maja 1942. Na osnovu svega toga, 26. jula 1942. naredbom predsednika Madarske vlade na anektiranom podrucju uspostavljena je delatnost madarskih trgovackih, industrijskih i zanatskih komora. Tako je najveci deo teritorije Trgovacko-industrijske i zanatske komore u Novom Sadu dospeo u sastav i pod nadležnost Komore u Segedinu. To je prakticno znacilo restitutio in integrum, što je predstavljalo jednostrano kršenje postojecih medunarodnih ugovora i postupanje suprotno medunarodnom ratnom pravu.

II

Vec u februaru 1945. godine delatnost je obnovila Trgovinsko-industrijska i zanatska komora u Novom Sadu. Nešto docnije rad je obnovila i Komora u Velikom Beckereku, odnosno Zrenjaninu. Odlukom Glavnog NOO-a, Komora u Novom Sadu, kojoj je uskoro prikljucena i Komora iz Velikog Beckereka, sprovela je registraciju ovlašcenja i dozvola svih trgovackih, ugostiteljskih i zanatskih radnji u Vojvodini. Komora je sve do svoje likvidacije u julu 1948. sa svojim udruženjima stajala na raspolaganju novoj vlasti u primeni novih privrednih propisa u oblasti trgovine, ugostiteljstva i zanatstva. Za vreme trogodišnje delatnosti obnovljena Komora izdavala je „Glasnik“, koji je, izlazeci dva puta mesecno, bio prvi privredni casopis sui generis posle drugog svetskog rata u Vojvodini.TIZK obavestava javnost da je obnovila rad

Još 11. aprila 1945. odlukom Predsedništva Glavnog NOO-a Vojvodine iz Trgovinsko-industrijske i zanatske komore u Novom Sadu izdvojen je zanatski odsek i na osnovu toga formirana Zanatska komora Vojvodine. Medutim, dalekosežnije i znacajnije, po svojim posledicama, bilo je zvanicno tumacenje Ministarstva industrije FNRJ (juna 1946.) da se propisi Zakona o radnjama iz 1931. ne mogu primenjivati na preduzeca u državnom privrednom sektoru, na sekvestrirana ili na preduzeca pod državnom upravom. To su bili sasvim pouzdani nagoveštaji o inkompatibilnosti dotadašnjih komora, stvorenih i stasalih u društvu liberalnog kapitalizma, sa društvom i privredom zasnovanim na etatizmu, centralizmu, planiranju i negiranju slobodnog delovanja tržišnih zakona.

Od 1946. do 1974. osnivanje, organizacija i delatnost komora na podrucju Vojvodine bili su regulisani saveznim i republickim propisima, a od 1974, kada je Jugoslavija ustavom fakticki pretvorena u labavu konfederaciju republickih i pokrajinskih subjektiviteta, Vojvodina je svojim zakonom, formalno uskladenim sa odgovarajucim saveznim i republickim propisima, samostalno uredivala sve poslove i probleme komorskog uredenja.

Opšti zakon o zanatstvu donet 1949. imao je velik znacaj za komorsko organizovanje zanatstva. Prema njegovim propisima zanatske komore osnivane su na teritorijalnom principu i pokrivale su bivše srezove. Clanstvo u ovim komorama bilo je obavezno za sve subjekte iz zanatstva, bez obzira na karakter svojine nad sredstvima za rad. Nadzor nad njihovim radom obavljao je sreski narodni odbor.

U sistemu administrativnog upravljanja privredom, tj. u doba postojanja generalnih i glavnih direkcija od 1947. do 1952, nije bilo prostora za delovanje i aktivnost komora, posebno u proizvodnim granama koje su bile direktno pod kontrolom i upravljanjem države.

Uredbom o trgovinskim ugostiteljskim komorama (juna 1952) donekle je proširen sistem udruživanja u komore, ali samo trgovinskih i ugostiteljskih radnji, kao i poljoprivrednih dobara i zadruga. Uveden je princip dobrovoljnosti clanstva, komore su definisane kao samoupravne društvene organizacije za podrucje sreza, republike i federacije. Uredba je dozvoljavala državnim organima da komorama poveravaju obavljanje poslova iz svoje nadležnosti. Prilikom izrade propisa o trgovini i ugostiteljstvu državni organi su bili obavezni da traže mišljenje komore.

Znacajnije promene u radu i organizaciji komora uvedene su Uredbom o udruživanju privrednih organizacija, objavljenog u „Službenom listu FNRJ“, br. 54/53, prema kojoj su komore i strucna udruženja, a izuzetno i zajednica preduzeca, kao što su JŽ i PTT, osnovne forme udruživanja privrednih organizacija. Na osnovu ove uredbe komore su se osnivale u oblasti trgovine, ugostiteljstva i zanatstva na podrucju sreza, odnosno grada. Ona je izricito zabranjivala svako drugo udruživanje privrede osim u komore, strucna udruženja i zajednice preduzeca. Državni organi su odredivali delatnost komora i nacin njihovog rada, oni su mogli ukinuti ili poništiti odluku komore, ako su smatrali da je suprotna pozitivnim propisima. Imali su tako|e pravo da smene organ komore, ako ocene da radi nezakonito. Osnovni zadaci ovako formiranih komora bili su: unapre|ivanje proizvodnje i robnog prometa; unapredivanje i ucvršcivanje dobrih poslovnih obicaja; rad na jacanju odgovornosti privrednih organizacija u društvu itd. Krajem 1953. u Ugostiteljsku komoru Vojvodine bilo je uclanjeno 20 lokalnih komora (14 specijalizovanih i 6 mešovitih ugostiteljskih komora). Od 139 državnih ugostiteljskih preduzeca 127 ih je bilo uclanjeno u komore, od 391 ugostiteljske radnje pri zemljoradnickim zadrugama, 310 je bilo uclanjeno u komore; od 37 društvenih ugostiteljskih organizacija u komore je bilo uclanjeno 12 i od 162 zakupljene ugostiteljske radnje u komore je bilo uclanjeno 126. To znaci da je od ukupno 734 ugostiteljska preduzeca u Vojvodini u komore bilo uclanjeno 575 preduzeca, ili 78%. Uredba od 1953. izmenjena je 1954. Odluka Narodne Skupstine APV o osnivanju Ugostiteljske komore AP Vojvodinekada je uveden još jedan oblik udruživanja privrednih organizacija: izvozno-uvozne zajednice preduze}a za zajednicko izvodenje investicionih radova u inostranstvu i za izvoz proizvoda clanova ovih zajednica. To je predstavljalo zametke poslovnog udruživanja. Komore i strucna udruženja, uskla|eni sa navedenim promenama pozitivnih propisa, poprimali su u izvesnoj meri cehovsko obeležje, sve do 1960, tj. do prestanka njihovog delovanja.

Sledeci znacajan korak u regulisanju komorske problematike predstavljao je Zakon o udruživanju u privredi, donet decembra 1957. i objavljen u „Službenom listu FNRJ“, br. 1/58. Ovim zakonom istaknuta je uloga komora kao instrumenata pomocu kojih je društveno-politicka zajednica mogla da utice na procese i kretanja u privredi. To je moglo da se ostvari uvodenjem predstavnika teritorijalno nadležnih veca proizvodaca, izvršnih veca i drugih društvenih organizacija i ustanova u organe upravljanja. Uvažavajuci princip obaveznog uclanjivanja u komore, u Vojvodini su osnivane razne komore (poljoprivredno-šumarske, trgovinske, ugostiteljske, zanatske itd). Ovim zakonom utvrdeno je da komore treba da se bave sledecim poslovima: povecanjem produktivnosti rada; primenom savremenih postupaka i racionalizacije u radu i poslovanju; unapredivanjem organizacije i uslova za rad; izgradnjom, rekonstrukcijom i korišcenjem kapaciteta; kooperacijom i specijalizacijom; snabdevanjem reprodukcionim materijalom i opremom; plasmanom robe, unapredivanjem robne razmene i tržišta; utvrdivanjem merila za nagradivanje; proucavanjem i istraživanjem privrednih problema; podizanjem i usavršavanjem kadrova; iznošenjem privrednih problema pred nadležne državne vlasti i predlaganjem mera za njihovo rešavanje; saradnjom u donošenju privrednih planova i propisa o privredi i saradnjom sa organima vlasti u utvrdivanju nacela privredne politike i njenoj analizi.

Ovim zakonom otvoren je proces udruživanja privrednih subjekata na ekonomskoj osnovi, s jedne strane, i odredeni su okviri poslovnog udruživanja, s druge strane, što je sadršavao novi pravni propis iz juna 1960: Zakon o udruživanju i poslovnoj saradnji u privredi, objavljen u „Službenom listu FNRJ“, br. 28/60. Ovim zakonom komore su, pre svega, usmerene na unapredenje proizvodnje i poslovanja i na rešavanje zajednickih granskih i medugranskih problema u svakodnevnoj delatnosti. Zadaci komora, prema odredbama Zakona, ostali su uglavnom neizmenjeni, iako su u njima uocljiva nastojanja da se razgranice ili odvoje od funkcija organa državne vlasti, da se iz komora i strucnih udruženja izdvoje dotadašnje funkcije poslovno-tehnickog i „servisnog“ karaktera i da se strucna udruženja oslobode cehovskog i tehnicko-distributerskog karaktera. Medutim, i dalje je zadržan princip obaveznog clanstva i teritorijalne organizacije privrednih subjekata u obrazovanju komora, cija je delatnost i dalje ostala pod nadzorom organa državne vlasti.

Jedinstvenom privrednom komorom tešilo se uspostavljanju takvog privrednog povezivanja i organizovanja koje ce biti u mogucnosti da integralno i kompleksno razmatra i rešava privredne probleme, a da veza sa clanstvom ne bude oslabljena.

Pravnu osnovu za obrazovanje jedinstvene privredne komore u Vojvodini sacinjavao je savezni zakon, odnosno republicki zakon o obrazovanju jedinstvenih privrednih komora za podrucja autonomnih jedinica, objavljen u „Službenom glasniku NR Srbije“, br. 24/62. Rešenjem Izvršnog veca Narodne skupštine AP Vojvodine 24. jula 1962. odre|en je broj clanova Upravnog odbora Pokrajinske privredne komore i zadužen Sekretarijat za opšte privredne poslove Izvršnog veca da sazove prvi sastanak Upravnog odbora Pokrajinske privredne komore. Usled svega toga, rešenjem Izvršnog veca Narodne skupštine AP Vojvodine imenovan je prvi predsednik Privredne komore Vojvodine.

Tako je Vojvodina prvi put u svojoj istoriji dobila jedinstvenu privrednu komoru. Ukinut je partikularizam u organizovanju i povezivanju privrednih subjekata na teritoriji koja od završetka drugog svetskog rata sacinjava politicko-teritorijalnu jedinicu – Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu. To je nesumnjivo oznacavalo progresivno društveno dogadanje, pa prema tome višestruko je korisno i znacajno. Medutim, ne bi trebalo gubiti iz vida da je to krupno istorijsko dostignuce uglavnom ostvareno ne autonomnom voljom i zahtevom vojvodanskih privrednih subjekata, nego na osnovu nalaza, potreba i želja odredenih politickih subjekata, koji su u datim istorijskim okolnostima celokupnu problematiku komornog organizovanja privrede u Vojvodini sprovodili i sproveli u ime ocuvanja društvene svojine i samoupravljanja, kao ustavnih postulata problematicnog društveno-ekonomskog sadržaja i koji su, po svemu sudeci, inkopatibilni sa savremenom tehnološkom revolucijom i opštim društvenim napretkom.Sluzbeni list SAPV

Delatnost i uloga Privredne komore Vojvodine tokom šezdesetih, a posebno tokom sedamdesetih i osamdesetih godina još nije u punoj meri ni obelodanjena ni proucena. Ipak, zna se da su njena dotadašnja prava i dužnosti ostali neokrnjeni i tokom prelomnih društveno-politickih dogadaja u Jugoslaviji pocetkom sedamdesetih godina, okoncanih donošenjem Ustava 1974. kojim je inaugurisan proces rastakanja Jugoslavije kao države. I ne samo to. Privredna komora Vojvodine je, formalnopravno posmatrajuci, na osnovu nacela Ustava iz 1974. još više osamostaljena, a posebno prema istorodnim republickim i saveznim organizacijama.

Prakticna primena novog statusa Vojvodine, na osnovu Ustava iz 1974. kojim je de facto stekla mnoge elemente državno-pravnog subjektiviteta, na Privrednu komoru Vojvodine izvedena je na sledeci nacin: Skupština SAP Vojvodine donela je Zakon o udruživanju u privredne komore, objavljen u „Službenom listu SAP Vojvojdine“, br. 10/74, kojim je potpuno samostalno ure|eno pitanje udruživanja privrednih organizacija u komore. Na osnovu navedenog Zakona za podrucje Vojvodine osniva se Privredna komora Vojvodine, a takode je omoguceno i osnivanje komora za podrucje opština, kao i regionalnih komora za teritorije više opština. Opštinske, odnosno regionalne komore osnivaju privredne organizacije zakljucivanjem Samoupravnog sporazuma o udruživanju komora. Na osnovu ovog zakona, 1975. osnovano je šest regionalnih privrednih komora na podrucju Vojvodine (RPK Novi Sad, RPK Subotica, RPK Zrenjanin, RPK Pancevo, RPK Sombor i Sremska privredna komora), koje su se, izmedu ostalog, bavile: unapredenjem proizvodnje, prometa i usluga, povecanjem produktivnosti rada; primenom savremenih tehnicko-tehnoloških postupaka i racionalizacijom u radu i poslovanju; unapredivanjem uslova i organizacije rada i poslovanja; uskladivanjem izgradnje, rekonstrukcije i korišcenja kapaciteta; unapredivanjem poslovnog i drugog udruživanja, poslovno-tehnicke saradnje, kooperacije i specijalizacije, podsticanja udruživanja rada i sredstava; unapredivanjem plasmana robe i dr. U komore su mogle da se udružuju i organizacije iz oblasti društvenih delatnosti. Pravo i dužnost komora bilo je da se obracaju nadležnim društvenim organima radi uredivanja odredenih pitanja iz oblasti privrede od interesa za svoje clanove.

Sadašnja organizacija komora u Vojvodini zasnovana je na Zakonu o udruživanju u privredne komore iz 1979. Organizacija i rad komora odre|eni su statutima komora.

U suštini, Privredna komora Vojvodine je asocijacija privrede Vojvodine, organizovana u 13 udruženja, i to: Udruženje poljoprivrede, prehrambene industrije i vodoprivrede; Udruženje metalne i elektroindustrije; Udruženje hemijske industrije i energetike; Udruženje gradevinarstva i gradevinskog materijala; Udruženje tekstilne i kožarsko-preradivacke industrije; Udruženje trgovina; Udruženje turizma i ugostiteljstva; Udruženje saobracaja i veza; Udruženje graficke industrije; Udruženje male privrede; Udruženje privatnih preduzeca; Udruženje komunalno-stambene privrede i Udruženje šumarstva i drvnopreradivacke industrije.

Pored navedenih udruženja u Komori su organizovani i koordinacioni odbori radi uskla|ivanja stavova u pitanjima od opšteg interesa za privredu Vojvodine ili više njenih grana. Udruženje i koordinacioni odbori su osnovni oblici organizovanja i rada u Privrednoj komori Vojvodine. U Komori tako|e postoje komisije i radna tela, pomocu kojih se ostvaruju odredeni zadaci.

Privredna komora Vojvodine je, u nedavnoj prošlosti, pokazala da ume da uoci najsuštastvenije probleme privrednog razvitka Vojvodine i da ponudi odgovarajuca rešenja. Tako su njena rukovode}a i radna tela u periodu od 1957. do 1980. razmatrala, izmedu ostalog, sledece teme i tematske oblasti iz privrednog razvitka Vojvodine: Aktuelni privredni problemi u Vojvodini; Stepen iskorišcenosti kapaciteta u vojvo|anskoj privredi; Aktuelna pitanja daljeg razvoja društveno-ekonomskih odnosa u saobracajnoj privredi Vojvodine od 1978. do 1980; Aktuelna kretanja u privredi Vojvodine u 1977; Podsticanje razvoja i unapredivanje male privrede Vojvodine; Aktuelnosti i mere za ostvarivanje ekonomske stabilizacije u organizacijama privrede u Vojvodini koje posluju sa gubicima.

Ovome bi tako|e trebalo dodati da su na sednicama Predsedništva Privredne komore Vojvodine 24. januara 1977. i 28. februara 1978. i Izvršnog odbora Privredne komore Vojvodine 28. septembra 1978, a povodom donetog Zakona o udruženom radu (1976) bila uocljiva nastojanja tadašnjih potpredsednika Komore i još nekih komorskih rukovodilaca da uclanjivanje privrednih subjekata u komore bude dobrovoljno, a to znaci na osnovu njihovih interesa, što je u svakom slucaju simbolizovalo napore, iako neostvarene, da komorski sistem usvoji nacela tržišne ekonomije, s jedne strane, i da bude „produžena ruka“ organa državnih vlasti i pokrajinskih politickih foruma, s druge strane.

Posmatrano sa stanovišta savremenih prilika i okolnosti u svetu i našoj zemlji, jedva da je potrebno posebno ukazivati i dokazivati da je Privredna komora Vojvodine još kako potrebna i dobrodošla koliko Vojvodini, toliko i SR Jugoslaviji. S obzirom na bogato istorijsko iskustvo, ne bi trebalo sumnjati u njenu rešenost da što pre prona|e radno mesto i ulogu u procesu tranzicije našeg društva u celini.